Evropska prestonica kulture kao prilika i pretnja

Evropska prestonica kulture kao prilika i pretnja

13.12.2016 - 17:22

Analiza različitih aspekata programa EPK koji mogu biti od koristi svim gradovima koji se u narednom periodu odluče kandidovati za titulu EPK. 

      Autor: Goran Tomka

Uvod
Zamislite prostoriju sa izvesnim brojem različitih stolica postavljenih u krug. Neke su udobnije, veće ili lepše od drugih. Na njima sedi isti broj ljudi. U sobu se unosi nova stolica i počinje komešanje. Šta god da se dogodi, raspodela neće ostati ista. U borbi za novu stolicu i one koje se isprazne, odnosi između ljudi u prostoriji će se promeniti. Nekima na bolje, nekima na lošije. Isto tako, u zavisnosti od stolice na kojoj su sedeli, ljudi će tumačiti, zagovarati ili se protiviti novoj stolici i predlagati najbolji način da se sa novom stolicom raspolaže. 

Na sličan način, kandidatura za Evropsku prestonicu kulture (EPK) unosi promenu u postojeće polje odnosa unutar lokalnih sektora kulture. Postoji mnogo načina da se kandidatura interpretira i isto toliko potencijalnih razloga da se zagovara ili osporava. Za početak, važno je shvatiti da EPK nije monolitna građevina koja se na isti način instalira u svakom gradu. EPK je bolje posmatrati kao poprište sukoba različitih interesa, ideoloških pozicija i koncepcija razvoja, kulture i umetnosti. U narednim redovima, nastojaću da ponudim neka tumačenja i razloge koji mogu biti od koristi onima koji se nađu u prilici da o kandidaturi svog grada u narednom periodu misle, imajući naročito u vidu region u kojem se nalazimo. 

Predložak
S obzirom da je incijator, sudija i jednim delom donator Evropska komisija, počnimo od nje i od načina na koji ona predlaže EPK kao poželjnu titulu. Evropska komisija neretko ističe EPK kao jedan od svojih najuspešnijih programa u polju kulture, ali i šire. Međutim, program se značajno menjao u poslednjih trideset godina svog postojanja. Na samom početku, osamdesetih godina, Evropski gradovi kulture (kako su se tada nazivali), imali su za cilj da ukažu na zajedničke „evropske“ odlike velikih prestonica poput Atine, Berlina ili Londona. Kao takav, program je bio deo šireg projekta izgradnje evropskog kulturnog prostora i promocije ideje evro-integracija kroz kulturu. 

Nakon ekonomskih potresa u drugoj polovini osamdesetih i uspeha Glazgova kao prestonice kulture godine 1990, projekat Evropska prestonica kulture menja svoju orijentaciju. On počinje da se promoviše kao prilika za manje evropske gradove da se regenerišu, „re-brendiraju“, „razviju“ (culture-led development) i postave sebe na mapu Evrope, ne samo u smislu kulture i umetnosti, već i ekonomije i turizma. Mnogo pre programa Kreativna Evropa i strategije Evropa 2020, ovaj zaokret ka ideji kulture kao ekonomskom resursu jasan je upliv neoliberalizma u evropski politički imaginarijum. Poslednjih godina, pod kritikom demokratske deficitarnosti, u smernicama Komisije sve je značajnije mesto učešća građana, a EPK se predlaže kao prilika da se građani konačno pitaju kojim putem žele da njihov grad pođe (pomalo šašavo jer ključni problemi građana ne leže u načinima na koje provode slobodno vreme). Istovremeno, program EPK zadržao je umnogome i prethodne ciljeve. 

Posledično, danas Evropske prestonice kulture imaju pred sobom hibridan skup ambivalentnih, pa čak i sasvim suprotstavljenih ciljeva. U okviru tzv. ”Liverpulskog modela” za razvoj projekata EPK nalazi se pet ciljeva: kulturna participacija građana i pristup kulturi, razvoj turizma i lokalne ekonomije, razvoj imidža i brenda grada, razvoj kulturnog sektora i njegova održivost, i jačanje gradske uprave i demokratije.1  Kako je nemoguće istovremeno uključiti raznoliko lokalno stanovništvo i kreirati jednoznačan identitet (da ne kažem brend) grada ili osnažiti umetnike i ostvariti profit od turizma, mnogi gradovi su se u pripremi, tokom izvođenja, kao i nakon godine našli pod ozbiljnom kritikom lokalne, nacionalne i međunarodne javnosti.2  

Lokalni doček
Svi ovi argumenti mogu u različitoj meri biti prihvaćeni u lokalnoj sredini, kao i izmenjeni i dopunjeni, a sve zavisi od toga ko i sa kojim ciljem inicira proces kandidature. Inicijativa može da stigne iz vrlo različitih pravaca. Ona može biti deo šire strategije gradova koji žele da se orijentišu ka post-industrijskom gradu, razvoju turizma i „kreativnih industrija“ i privlačenju novih mladih stanovnika u porazi za „uzbudljivim gradom“.3  Nekada su inicijatori lokalni gradonačelnici, savetnici, sekretari ili većnici za kulturu koji žele da legitimišu svoju (kulturnu) politiku kao „evropsku“; da povećaju budžet kojim raspolažu na osnovu aplikacije; da se upišu kao inicijatori nečeg što se percipira kao velika promena. Često inicijative stižu od aktera iz nezavisne kulturne scene koja se nada da će na taj način moći da se izbori za strateško planiranje, za transparentnije odlučivanje, za pažnju gradske uprave, za uvođenje tekovina evropske kulturne politike i za dodatna sredstva za svoje delovanje. Inicijatori su neretko i lokalni eksperti koji, imajući u vidu da projekat zahteva ekspertsko znanje, prave sebi mesto pod suncem. Možda najčudniji, ali nikako najređi, scenario iniciranja odnosi se na dolaske stranih eksperata koji zagovaraju EPK i koji sa lokalnim akterima ili sa gradskim upravama dogovaraju rad na kandidaturi – razume se, uz značajne nadoknade.4  

Komešanje
U zavisnosti od toga ko, u kom trenutku i zašto inicira projekat, i kome se u procesu iniciranja obraća, argumenti mogu da drastično variraju. Svako iz palete mogućih argumenata bira one za koje procenjuje da će biti najuverljiviji, sve u skladu sa sopstvenim interesima. Međutim, nisu svi argumenti jednako utemeljeni u konkretnim iskustvima prethodnih prestonica, niti su u istoj meri primenjivi na lokalnu sredinu, jer potencijalni benefiti na kojima se zasnivaju zavise od grada koji raspolaže izvesnim resursima, potencijalima, preprekama i kapacitetima. 

Uključivanje građana i demokratizacija kulture uvek se nalazi pri vrhu proklamovanih prioriteta svih kandidata. Romansa organizacionih odbora EPK i građana najčešće se i dogodi u toku prvih meseci kandidature. Međutim, participacija građana je izazovna aktivnost koja neretko postaje banalna. U Novom Sadu, recimo, na početku kandidature, postavljeni su  paneli na kojima su građani mogli da pišu šta bi želeli da vide da se u njihovom kraju izmeni. Verovatno postoje i smisleniji načini uključivanja, ali veći je problem to što sadržaji sa panela nisu ni na koji način uzeti u obzir u nastavku rada. Tako je participacija bila tek privid i po ovome Novi Sad nije nikakav izuzetak. Veliko je pitanje da li participacija i može da se sprovede bez procesa informisanja građana o samom projektu i načinima njegovog razvoja, da bi onda mogli da donose kompetentne sudove i daju smislene predloge. 

Priliv turista (i njihovog novca) je još jedan vrlo čest i podjednako problematičan argument. Većina prestonica kulture beleži izvestan porast u prilivu turista u toku godine nominacije, da bi već sledeće godine zabeležio približan pad.5 Ovo je naročito tačno kod gradova koji pre titule nisu zauzimali značajnije mesto na turističkoj mapi kretanja. Oni su se na mapi kratko pojavili jedne godine i potom kao zvezde padalice nestali čim su primećeni. Dakle, raspoloživa istraživanja (iako deficitarna) ne ukazuju na postojanje jasne veze između EPK i dugoročnog porasta broja posetilaca i razvoja turizma.6 Svakako da će sredstva uložena u promociju grada i kreiranje sadržaja za turiste proizvesti neki rezultat, ali pitanje je da li postoje drugi načini da ista sredstva ostvare značajnije i dugoročnije efekte. 

Kad smo kod ekonomskih benefita, investicije za izgradnju infrastrukture su takođe čest argument. Kao ključni izvor pominju se „evropski fondovi“. Važno je znati da jedini siguran prihod koji gradovi ostvaruju jeste novčana nagrada koja prati nagradu Melina Merkuri u iznosu od 1,5 miliona evra. Ukoliko znamo da su programski budžeti manjih gradova 10 miliona, a investicioni najmanje dodatnih 20, onda vidimo da sama nagrada ne znači mnogo. U većini aplikacija lokalna, regionalna i nacionalna vlast bez premca je najizdašniji investitor i donator sa neretko preko 90% sredstava. Deo investicija može da se ostvari iz različitih fondova, međutim treba znati da su šanse za privlačenje tih sredstava mnogo manje u gradovima van EU, kao i da su direktno zavisne od sposobnosti gradskih administracija da pripreme dobre projekte i od tih fondova zaista i privuku sredstva. 

Ulepšavanje grada, popravka fasada i slično, takođe je neizostavni deo projekata EPK. Osim pitanja zbog čega se isti poslovi ne urade nezavisno od nekakvih titula ako je već grad taj koji ih finansira, važnije pitanje je koji delovi grada i na koji način će biti „ulepšani“. Slično gigantskim napuštenim sportskim halama koje podsećaju na Olimpijske igre, mnogi gradovi upuštaju se, recimo, u preskupu izgradnju kulturne infrastrukture i podizanje „kulturnih četvrti“ čije je održavanje u narednim godinama problem koji se prebacuje kao vruć krompir od jedne do druge administracije. Takođe, centri gradova po pravilu dobijaju gotovo svu pažnju, pod pretpostavkom da umiven centar grada može da prikrije probleme u delovima u kojima zapravo građani žive. Preteran fokus na gradska jezgra doprinosi daljoj centralizaciji kulture i „sanitizaciji“ grada, a sve zbog potrebe da se grad predstavi nekakvoj zamišljenoj evropskoj javnosti.7 

Kad smo kod evropske javnosti, deo primamljivosti programa EPK jeste i sama legitimizacija grada kao „evropske prestonice“. Istraživanja pokazuju da gradovi iz Istočne Evrope imaju dodatan pritisak da se kao „zakasneli“ Evropljani predstave naročito „evropskim“, savremenim i prestižnim.8 Pritisak da se nastupi pred evropskom javnošću, a još više pred sobom kao „svetskim“ jednako je bolan i problematičan na Balkanu (ako ne i više), te je isti scenario za očekivati i kod nas. Tako možemo čuti neretko komične komentare u medijima i na ulici „Kakva smo mi to prestonica kada nemamo koncertnu dvoranu (ili nešto slično)“, koji u širokom luku zaobilaze činjenicu da su mnoge Evropske prestonice kulture mali i umetnički i istorijski ne naročito značajni gradovi koji imaju zanimljivu viziju svog razvoja koji se zasniva na kulturi i umetnosti. Poenta je da sve vreme mislimo da vodimo dijalog sa Evropom, a zapravo razgovaramo sami sa sobom. Evropsku publiku koju zamišljamo u našim glavama, mnogo manje zanima naš status evropejstva nego nas same.

Konačno, jačanje pozicije umetnika i umetničke produkcije uopšte se takođe pojavljuje kao čest argument. Međutim, da li će EPK zaista doprineti jačanju pozicije umetnika u gradu, u značajnoj je meri zavisi o tome o kakvoj umetnosti govorimo i kako se umetnost definiše i razvija unutar projekta. Ukoliko je fokus na turistima koji navodno žele lagan, zabavan i estetski prijemčiv program, onda kritička, polemička umetnost neće naći svoje mesto tu. To je upravo i razlog zbog kojeg je u brojnim gradovima najvidljivije nasleđe EPK razdor unutar kulturne scene, korupcija gradske uprave i nezadovoljstvo građana i posledično kontra-pokreti i bunt. Mnogi gradovi prosto ne mogu da izdrže tenzije i zahteve ovako velikog projekta i pod njim pokleknu.

Ishodi
Dakle, program Evropske prestonice kulture predstavlja pokušaj da se u kratkom roku međunarodnim reflektorima obasja kulturna scena jednog grada i ostvare značajni društveno-ekonomski rezultati. Ključni problem je međutim što mnogim gradovima, a rekao bih naročito u našem regionu, nisu možda najpotrebnije velike manifestacije, programi za međunarodnu publiku, niti ulepšavanje nekoliko ikoničnih fasada. Potrebna je strukturna reforma kulturne politike i redefinisanje odnosa političke i kulturne elite. Potrebna je odgovornija, transparentnija i inkluzivnija kulturna politika. Potrebna je temeljna potreba institucionalnog sistema kulture koji je često veoma zatvoren i udaljen od savremenih tokova. Potrebna je edukacija, umrežavanje i osnaživanje kulturnih aktera da stvaraju, da se uključuju u međunarodna dešavanja i iznalaze nove načine borbe za svoju poziciju u društvu. Potrebno je ohrabrivanje građana da učestvuju u kulturnom životu i izgradnja kulturnih potreba i navika. Potrebna je saradnja sektora kulture, obrazovanja, nauke i privrede. Za sve ovo, potrebno je puno vremena, vrlo osetljivog i otvorenog vođenja i pametnog i fokusiranog trošenja ograničenih sredstava kojima gradovi raspolažu. 

Ipak, to ne znači da EPK ne može da bude prilika, okidač, pozitivna iritacija koja će otvoriti važna pitanja, koja će uspostaviti veze i pokrenuti dijalog i koja će iznedriti neke važne uvide, istraživanja, strateške planove. EPK takođe može biti dobra prilika za umrežavanje, pretvaranje pojedinačnih glasova u organizovan politički i kulturni subjekt koji će sa više snage i umeća moći da se bori za svoju poziciju, da ne kažem stolicu u društvu. Stoga, ukoliko se razmišlja o kandidaturi grada, smatram da je bolje razumeti EPK kao platformu za dijalog, eksperiment i susretanje, a ne kao fabriku koja proizvodi ekonomske i socijalne benefite.9  


Goran Tomka predaje na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu i UNESCO katedri za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu. Član autorskog tima Kompendijuma kulturnih politika Saveta Evrope. Član Evropske sociološke asocijacije i Upravnog odbora Evropske asocijacije istraživača u kulturi. Objavljuje radove, poglavlja u knjigama i publikcije na temu kulturne participacije, kulturne politike i kulturne raznolikosti. Na čelu tima za izradu strategije kulturnog razvoja Novog Sada.


Bilješke:

1) Garcia, B., Melville, R., Cox, T. (2011). Creating an impact: Liverpool’s experience as European Capital of Culture. Liverpool: University of Liverpool, Impacts08.

2) Boland, P. (2010). ‘Capital of Culture—you must be having a laugh!’ Challenging the official rhetoric of Liverpool as the 2008 European cultural capital. Social & Cultural Geography, 11(7), str. 627-645.

3) Meni lično nije poznat slučaj gradske uprave u regionu Balkana koja na ovaj način planira svoj razvoj i prepoznaje EPK kao ozbiljnu priliku za privredni razvoj. Na primer, u svom planu održivog razvoja iz 2016. godine, Novi Sad kulturu prepoznaje kao deo “društvenog razvoja” i ne planira značajnije ulaganje u kulturnu infrastrukturu, dok istovremeno planira izuzetno velika sredstva za otvaranje nove industrijske zone. Da li je ovo zato što je ideja post-industrijskog grada van domašaja lokalnih političkih moćnika, ili zato što je neprimenjiva na gradove u našem regionu, ne znamo, jer nikad nije isprobana. Kako to izgleda u nekim gradovima EU, pogledati knjigu Ričards, G. & Palmer, R. (2014). Uzbudljivi gradovi (Eventful cities). Beograd: Clio.

4) Postoji nekolicina međunarodnih timova eksperata koji se bore za naklonost gradova-kandidata kojima nude svoje konsultantske usluge. Deo moje radosti u vezi Rijeke je što ni jedan od tih timova nije učestvovao u kandidaturi (za razliku od nekih konkurenata).

5) Babkova, S. (2006). Cultural programs for economic development: A comparison of European and Russian models. The Journal of Arts Management, Law, and Society, 36(3), 197-212.

6) Richards, G. (2000). The European cultural capital event: strategic weapon in the cultural arms race? International Journal of Cultural Policy, 6(2), 159-81.

7) Boland, P. (2010). ‘Capital of Culture—you must be having a laugh!’ Challenging the official rhetoric of Liverpool as the 2008 European cultural capital.

8) Lähdesmäki, Т. (2012). Discourses of Europeanness in the reception of the European Capital of Culture events: The case of Pécs2010. European Urban and Regional Studies, 0(0), 1-15. Objavljen online 5. 7. 2012. Vidjeti i: Tölle. А. (2013). Transnationalisation of development strategies in East Central European cities: A survey of the shortlisted Polish European Capital of Culture candidate cities. European Urban and Regional Studies, 0(0), 1-15. Objavljen online 30. 12. 2013.

9) Lähdesmäki, T. (2013). Cultural activism as a counter-discourse to the European Capital of Culture programme: The case of Turku 2011. European Journal of Cultural Studies, 16(5) 598–619.