EPK i civilni sektor u kulturi

EPK i civilni sektor u kulturi

13.05.2016 - 15:24

Da li je civilni sektor u kulturi u našoj zemlji spremniji da zastupa interese građana od javnog i privatnog?

      Autor: Goran Tomka

U protekle dve decenije, civilni sektor u kulturi pokazao se kao plodno polje kulturne produkcije i političkog aktivizma. Mnoge nepopularne teme i procesi, kao što je interkulturni dijalog, upravo su pokretani najpre od organizacija civilnog društva.One su isto tako ukazivale i na značaj javnog prostora i na njegovu zloupotrebu, kao i na eksploataciju drugih javnih resursa. Istovremeno, upravo su akteri sa nezavisne kulturne scene imali ključnu ulogu kada je u pitanju međunarodna saradnja, korišćenje pristupnih fondova i učešće u internacionalnim programima i mrežama. Sektor kao celina, uspeo je da značajno obogati kulturnu ponudu, a nekadašnja mala umetnička udruženja danas su važni centri kulturne produkcije.1 

Međutim, u ovom tekstu bih usmerio pažnju na još jedan argument u prilog razvoju civilnih organizacija u kulturi, koji nije prevashodno usmeren na produkcione kapacitete ovih organizacija, već na njihovu ulogu u postojećem polju društvenih odnosa u Srbiji. Kao ilustracija, poslužiće višegodišnji proces kandidature Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture koji je nedavno završen. Nakon analize ovog procesa, a imajući sve vreme u vidu upravo značaj uključivanja i isključivanja civilnog sektora, pokušaću da zaključke generalizujem i podsetim na neke stare argumente koji nam, čini mi se, ponovo postaju potrebni.

Novi Sad 2021

Skupština Novog Sada je 24. juna 2011. godine donela odluku o započinjanju procesa kandidature tog grada za Evropsku prestonicu kulture (EPK). Sledeći slične inicijative u Zrenjaninu i Beogradu, Uprava Novog Sada nastojala je da se uključi u trku za „prestižnu titulu”, kao što će se videti kasnije, bez naročite ideje šta bi to moglo ili trebalo da donese (ili odnese) gradu. Istovremeno, istorija EPK je i sama zanimljiva. Od elitne umetničke smotre u formi „kulturne olimpijade” 80-ih, preko projekata „urbane regeneracije” 90-ih i 2000-ih, do razvoja ,,kreativnih gradova“ u okviru Agenme Evropa 2020, program EPK je značajno menjao svoj fokus. Ipak, imajući u vidu značajnu autonomiju predlagača (gradova), te veličinu projekta i relativno široko postavljene smernice za učešće, moglo bi se reći da je proces apliciranja jednog grada za EPK svojevrsna tabula rasa na kojoj se susreću različite koncepcije kulturnog, društvenog i ekonomskog razvoja. Put koji će jedan grad odabrati, osim uticaja spolja, određen je pre svega odnosima moći unutar polja kulturne produkcije i odnosima sa drugim poljima, pre svega ekonomskim i političkim.

Tako posmatrano, aplikacija Novog Sada, mogla se baviti gotovo neograničenim brojem tema i problema, a vrlo nasumična lista istih mogla bi da sadrži: nedostatak prostora za rad umetnika, razvoj IT industrije, interkulturni dijalog, decentralizacija kulturne produkcije, nizak nivo kulturne participacije mladih, razvoj kulturnog turizma, podrška amaterskom stvaralaštvu, inkluzija marginalizovanih grupa i druge. Svaka od ovih potencijalnih tema je, međutim, mnogo više od slova na papiru. Ona je posledica uključivanja i isključivanja aktera iz procesa odlučivanja i realizacije. Sa jedne strane, svaka tema zahteva uključivanje aktera koji bi je zastupali i zagovarali u toku samog procesa aplikacije i koji bi se tom temom sa potrebnim nivoom kompetentnosti mogli baviti nakon što grad dobije titulu i prateća sredstva. Tako, uključivanje projekata sa određenim temama posledica je najmanje dva faktora: (1) otvorenosti procedura za odlučivanje za učešće različitih-aktera i (2) postojanja aktera koji poseduju potrebne resurse za realizaciju programa i volju da u programu učestvuju. Sa druge strane, postojeći akteri i teme isključuju se kroz zatvaranje procesa odlučivanja i upotrebu različitih simboličkih i finansijskih instrumenata. U nastavku ću probati da skiciram nekoliko ključnih procesa uključivanja/isključivanja koji su se odigrali u slučaju Novog Sada. 

U okviru smernica za gradove kandidate, jedan od prioriteta predstavlja učešće građana u odlučivanju. Međutim, u većini prestonica kulture učešće građana je u najboljem slučaju neostvarivi ideal – građane koji nisu članovi udruženja i institucija, a pogotovo one koji se nalaze na marginalizovanim pozicijama, najlakše je isključiti. Ipak, brojni gradovi na različite načine pokušavaju da uključe građane koji nisu deo kulturne scene kao aktere – od diskusija, tribina i javnih događaja, preko građanskih panela i odbora, do konkursa i otvorenih poziva. U slučaju Novog Sada, njihovo učešće je od početka bilo površno i očekivano kratkotrajno. U okviru akcije „Moj kraj”, građani su pisali svoje ideje i želje na table velikog formata, a na poleđini računa objedinjene naplate komunalnih usluga Novosađani su pozivani da svoje ideje šalju na adresu Organizacionog odbora sloganom: „Budimo svi deo tima za Evropsku prestonicu kulture”. Međutim, table su završile u nepoznatom podrumu bez ikakvog dokumentovanja onoga što je napisano, a pisma građana – ukoliko su postojala, nikada se nisu našla na stolu prilikom odlučivanja o programu.2 

Druga grupa koja bi trebalo da predstavlja temelj projekta EPK su umetnici i kulturni stvaraoci u gradu. Njihovo isključivanje odigralo se kroz simbolički učinkovit akt zabrane izlaganja diplomskog rada studentkinje Akademije umetnosti od strane predsednika Organizacionog odbora, ujedno i direktora Kulturnog centra u toku 2013. godine. Iz protesta, veliki broj mladih umetnika (najpre onih koji je trebalo da izlažu) bojkotovao je rad čitave institucije. Posledično, gotovo čitav civilni sektor u kulturi, istaknuti umetnici, profesori sa lokalnih umetničkih škola i akademija i kulturni radnici priključili su se većinski bojkotu institucije, kao i čitavog projekta Evropske prestonice kulture, koji je doživljen kao izborni plen dodeljen stranci Treća Srbija nakon lokalnih izbora 2012. godine.3  Javne institucije kulture, koje u organizacionom smislu uvek nose najveći teret i odgovornost projekta EPK, učestvovale su u radnim grupama, slale su svoje predstavnike u Organizacioni odbor i Programski savet. Međutim, njihov doprinos svodio se uglavnom na pokušaje rešavanja sopstvenih nagomilanih infrastrukturnih problema. Utoliko njihova uključenost nije reprezentovala raznolike interese građana, već pre lične i grupne interese zaposlenih u instituciji, te kao takva nije mogla da nadomesti isključivanje prethodno navedenih grupa. 

U poslednjoj pripremnoj godini, 2015, na istaknutim mestima u Organizacionom odboru i radnim telima za pripremu, našli su se predstavnici i zagovornici „kreativnih industrija” i industrija zabave. Konferencija koja je trebalo da označi finalni deo pripreme, nosila je naziv „Kreativna ekonomija i razvoj 2021”, a na njoj su se pred malobrojnom publikom predstavile uspešne kompanije iz oblasti IT-a i drugi start-up-i. U poslednjim mesecima pripreme na čelo Organizacionog odbora postavljen je nekadašnji PR menadžer festivala EXIT, sadašnji predsednik Upravnog odbora Fondacije Exit, koji je ujedno i vođa projekata kandidature Novog Sada za Omladinsku prestonicu Evrope 2018. godine i autor marketinške kampanje za novosadski EPK „Kult-tura”. Istovremeno, raznolikost argumenata za apliciranje za prestonicu kulture sveo se na ekonomsku i marketinšku argumentaciju (veliki broj turista, nova radna mesta, priliv investicija, re-brendiranje grada...).

Dakle, nakon četiri godine i oko pola miliona evra4  utrošenih javnih sredstava, stavovi građana i otvorena debata o projektu od važnosti za čitav grad, gotovo potpuno su nestali sa scene. Ukoliko je suditi prema aplikaciji koja je 22. oktobra 2015. poslata u Brisel5,  organizacioni tim predvideo je vrlo eklektičan miks različitih vedrih i kreativnih programa pod naslovima kao što su „Bastion kreativnosti”, „Youth Creative Polis”, „Dunavski bluz” i slično. Nakon detaljnijeg čitanja, dve stvari se izdvajaju kao naročito problematične. Prva je indikativan predlog finansijske konstrukcije u okviru koje više od 8 miliona evra, koji čine gotovo 83% sredstava za projekat, treba da bude obezbeđeno iz privatnog sektora, koji će se izgleda naprasno zainteresovati za umetnost, kulturnu participaciju građana, decentralizaciju kulture, kulturna prava mladih i njihovo stvaralaštvo (poređenja radi, Matera 14%, Ravena 20%, Valeta 20%, Plzen 11%, Plovdiv 9,5%...). Druga se odnosi na već notornu spretnost autora ovakvih aplikacija (generalno širom Evrope) da izbegnu da se bave problematičnim aspektima kulturnog života (i života u gradu uopšte) i da nude vedre i vesele smotre i prikaze zauzvrat. Otuda, važne teme za grad kao što su: povećana agresija, netrpeljivost i smanjena bezbednost u javnom prostoru; vršnjačko nasilje; podeljenost stanovništva na starosedeoce i dođoše, manjine i većine, seljake i urbane; isključenost mnogobrojnih grupa građana i fizička i simbolička centralizacija kulture; zapuštenost i propadanje objekata graditeljskog nasleđa; nedostatak strateškog planiranja, participativnosti i transparentnost u odlučivanju i evaluaciji projekata koji dobijaju javna sredstva; sporna upotreba javnih površina i dobara, zagađenje i nizak nivo ekološke svesti, kao i razne druge teme od značaja za građane moraće da sačekaju neku drugu šansu.
 
Koga je briga za građane?

Proces istiskivanja građana iz procesa odlučivanja u oblasti kulture, koji sam skicirao u prethodnim redovima, zapravo je vrlo ustaljena praksa na raznim nivoima odlučivanja, ne samo kod nas, nego u gotovo svim poznatim sistemima kulturne politike. Zato ću se u narednoj vrlo svedenoj diskusiji baviti analizom nekolicine mogućih načina ostvarivanja prava na kulturu u našoj zemlji. Prvi je da građani direktno na izborima ili referendumu donose odluke o kulturnoj politici. Iako se ovome ima šta zameriti, zanimljivo je primetiti da građani zapravo ni na jednim od poslednjih izbora nisu odlučivali o kulturnoj politici. Ona je uvek dolazila kao nekakav priključak na ostale „važnije” političke teme, a kulturna politika je vođena na bazi nejasnih pravila i smernica i ustaljenih praksi, koje otvaraju prostor za sumnju u razloge vođenja baš takvih politika. 

Učešće građana u kontroli vlasti i u procesima javnih konsultacija između izbora, kao još jedna teorijska mogućnost, dalo je do sada još manje rezultata. Skorašnja debata o Zakonu o kulturi bolno je podsećanje koliko je ključni legislativni akt i sve ono što on definiše daleko od građana. Ovo je velika tema za koju ovde nema mesta, ali uporedimo samo primera radi intenzitet i brojnost rasprava koje su okružile skorašnje izmene Porodičnog zakona. Međutim, nedostatak javne debate o Zakonu o kulturi, ali i protesta povodom tog nedostatka, ukazuje zapravo na to koliko je prihvaćeno mišljenje da građani nemaju šta da ponude u procesu promišljanja kulturnog razvoja („a i šta ima da se pitaju kad su nekulturni”). 

Izborima legitimisani predstavnici državne uprave – ministarstvo, sekretarijat, kancelarije – logičan je sledeći izbor. Po već pominjanom Zakonu, uprava je tu da štiti pravo svih građana na kulturu i obezbedi takvo funkcionisanje sistema kulturne produkcije da se aktuelne kulturne potrebe građana zadovoljavaju i nove razvijaju. Međutim, iskustvo pokazuje da su mnoge uprave, a Ministarstvo nam ovde može poslužiti kao primer, najpre usmerene na ostvarenje ličnih i partijskih interesa aktuelnih čelnika i njihovog kruga saradnika. Već poslovični nedostatak sluha rukovodilaca Ministarstva kulture (kao i većine gradskih uprava za kulturu) za znanja, stavove i probleme resora kulture, a još više za potrebe građana, vidi se u potpunom ignorisanju procesa strateškog planiranja i participativnog odlučivanja, na koji se, iako je zakonska obaveza, odmahuje rukom kao da je obična besmislica. Državna uprava, dakle, definitivno nije ta koja štiti interese građana, već pre svega interese vladajuće političke garniture.

Da li pozorišta, muzeji, galerije, arhivi, koncertne dvorane i biblioteke, čiji je osnivač država, mogu da ponude mehanizme i prostore za ostvarivanje prava na kulturu građana? Na žalost, jako retko, jako malom broju građana. Javne institucije kulture, zagledane u sopstveno dvorište, sa privremenim i neretko nestručnim upravama, te još manje zainteresovanim i stručnim upravnim odborima (koji su teorijski gledano predstavnici predstavnika građana, mada ovako sročeno deluje gotovo komično), davno su izgubile bilo kakav demokratski legitimitet. Nije značajno drugačije ni u zemljama u našem okruženju, pa ni u onima na koje se često ugledamo. Ipak, rad sa publikom je prethodnih dvadesetak godina postao važan fokus javnih institucija (tamo gde nije bio od samog početka), koje se trude da ponude nedelje ili dane zajednice (tipa Community Friday), volonterske programe za osobe treće dobi, školske programe za decu i slično. Naravno, jedan broj institucija kod nas sprovodi ovakve akcije i uključuje građane u procese produkcije i prikupljanja građe (Narodni muzej u Kikindi ili Muzej na otvorenom Sirogojno), procese odlučivanja (Kolarac)6 , uvodi popularne školske i edukativne programe (Muzej istorije Jugoslavije, Biblioteka u Šapcu) i slično. Međutim, sistem uključivanja građana isključivo zavisi od lične i profesionalne odgovornosti i senzibiliteta kustosa, reditelja, pedagoga, direktora i producenata. Oni sami odlučuju da li će i na koji način uključiti građane, a kada te inicijative nema, građani postaju tuđa briga.

Pogledajmo slučaj privatnog sektora. U tržišno-(neo) liberalnim sistemima, kao na primer u SAD, upravo se privatnim organizacijama prepušta briga o kulturnom stvaralaštvu i kulturnim potrebama građana, koji ih ostvaruju kao potrošači na tržištu. Iako je tržišni mehanizam po samom uređenju diskriminatorski - jer isključuje siromašniji deo stanovništva, kao i malobrojne grupe za koje nije isplativo kreirati ponudu - deo populacije koji može da priušti kulturnu potrošnju i koji pronalazi sadržaje za svoj ukus je kroz ovakav mehanizam ipak uključen. Klasični primeri osluškivanja potreba građana su marketinška istraživanja i odnosi sa potrošačima, ali klubovi prijatelja, malih donatora i drugo. Ovakav sistem se, međutim, nikada nije razvio kod nas. Generalno, privatni sektor u kulturi koji nije zavisan od države i koji se finansira dominantno od potrošača, kojima onda mora da se prilagođava, kod nas zapravo ne postoji. Retke grane kulturne produkcije koje su dominantno okrenute tržištu su novokomponovana narodna muzika7  (koja iako je izgrađena uz državnu pomoć devedesetih8,  danas je u mnogome nezavisna od države) i agencije koje organizuju koncerte velikih globalnih „zvezda”, kao i mali segment popularnog izdavaštva. Drugi sadržaji koji slove kao uspešni primeri tržišnog funkcionisanja, poput festivala Egzit ili Nišvil, zapravo su značajno dotirani od države ili stranih donatora, te je briga za potrošače sekundarna. Upravo se kod festivala može primetiti da postoji težnja da se građani zamene turistima, što još jednom ukazuje ne samo na profitnu usmerenost organizatora i sponzora, već i na nedostatak odgovornosti za izgradnju i održavanje trajnijih odnosa sa potrošačima, koji bi bili u stanju da procenjuju dugoročnije efekte ovakvih događaja na lokalnu kulturu, ekonomiju i prirodno okruženje.

Civilni sektor u kulturi kao prozor za učešće građana

Da li je civilni sektor u kulturi u našoj zemlji spremniji da zastupa interese građana od javnog i privatnog? Ukoliko ostavimo po strani uobičajen argument da su civilne organizacije upravo organizacije građana, ono što smatram da najviše doprinosi pozitivnom odgovoru na pitanje jesu ustaljene prakse ovih organizacija. Naime, u poređenju sa drugim akterima, one su pre svega osetljivije na različita društvena kretanja, usmerenije na grupe građana koje su marginalizovane i fleksibilnije u svom delovanju. Participativni mehanizmi koje mnoge organizacije civilnog društva razvijaju čine ih relativno pristupačnim i otvorenim za pitanja od značaja za građane, naročito one koji pripadaju marginalizovanim i slabije zastupljenim grupama. Istovremeno, kapaciteti za zagovaranje i aktivizam koje su vremenom gradile mogu da se stave u službu građana koji pojedinačno nemaju nikakav uticaj na kontekst u kojem žive.
Ovo, naravno, ne znači da druge kanale za uključivanje građana koje sam pominjao treba odbaciti, niti treba zaboraviti bilo čiju odgovornost za upotrebu javnih resursa. U idealnom društvu građanima bi na raspolaganju bio čitav niz institucija i organizacija koje nude prostor za učešće u javnom kulturnom životu – od manjih, alternativnijih kulturnih organizacija do velikih javnih institucija i odgovornih privatnih kompanija. Međutim, u aktuelnoj situaciji, kao što sam nastojao da prikažem u kratkoj analizi sa početka, ukoliko uzmemo u obzir sadašnje odnose moći i raspoložive resurse, civilni sektor u kulturi predstavlja najsnažniju branu potpunoj privatizaciji društva od strane partijskih i profitno orijentisanih krugova. Za sektor koji je takođe opterećen egzistencijalnim pitanjima u okvirima prekarnih uslova rada, to ujedno znači (pre)veliku odgovornost. Ipak, u mnogim situacijama, organizacije civilnog društva su jedine koje su istovremeno i zainteresovane i u mogućnosti da zastupaju raznolike interese građana, što bi trebalo da bude vrlo jasan argument za njihovu podršku u društvu koje sebe nastoji da nazove demokratskim.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

 

Napomena: Tekst originalno objavljen u magazinu nezavisne kulture Manek, broj 4, 2015, str. 94–99.

 

Goran Tomka predaje na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu i UNESCO katedri za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu. Član autorskog tima Kompendijuma kulturnih politika Saveta Evrope. Član Evropske sociološke asocijacije i Upravnog odbora Evropske asocijacije istraživača u kulturi. Objavljuje radove, poglavlja u knjigama i publikcije na temu kulturne participacije, kulturne politike i kulturne raznolikosti. Na čelu tima za izradu strategije kulturnog razvoja Novog Sada.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

Bilješke: 

1 Uostalom, kako nas Marijana Cvetković podseća u trećem broju magazina Manek, dugoročno gledano, građanske inicijative su temelj našeg čitavog kulturnog sistema.

2 Napomena: u kratkom periodu u toku prve polovine 2014. godine učestvovao sam u timu koji je dobio zadatak da sabere zaključke radnih grupa (i izgubljenih doprinosa građana) i sastavi prvi nacrt predloga kandidature zajedno sa Natali Beljanski i Darkom Polićem. Sačinjen predlog predat je Organizacionom odboru, ali nikada nije celovito javno objavljen, kao ni mnoge druge važne informacije o projektu. Nakon toga, ovaj tim je odbio dalje učešće u projektu.

3 Odmah nakon izbora, članica gradskog veća zadužena za kulturu dolazila je iz iste stranke, da bi je naknadno zamenio predstavnik Napredne stranke.

4 Ovo je jedno od najbolnijih pitanja u čitavom procesu, jer tačna informacija o utrošenim sredstvima, uprkos navodnoj transparentnosti i zahtevima medija, nije nikada objavljena. Nezvanično se pominju godišnji budžeti od 10 do 20 miliona dinara u protekle četiri godine. Poređenja radi, Evropska komisija dodeljuje prestonicama kulture nagradu Melina Merkuri čiji novčani deo iznosi 1,5 miliona evra. Za sve to vreme, članovi Organizacionog odbora i Programskog saveta retko su ili nikada izlazili u javnost. 

5 Dokument dostupan na stranici: www.novisad2021.rs.

6 Za izazove uključivanja mladih u programski savet Kolarčeve zadužbine pogledajte projekat Taking over.

7 Više u: Cvetičanin, P. (2014). Polje kulturne produkcije u Srbiji. Časopis za kulturu nevladinih organizacija Vojvodine „Most“, 2, str. 15–56.

8 Više u: Dragićević-Šešić, M. (1994). Neo-folk kultura: publika i njene zvezde. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.